Sveti motori
Holy Motors
(2012.)
Les Films du Losange
115 minuta
drama
Režija: Leos Carax
Scenario: Leos Carax
Producent/i: Martine Marignac, Albert Prévost, Maurice Tinchant
Zemlja: Francuska, Njemačka
Linkovi:
Najkontroverzniji, najluđi, a po mnogima i najbolji film ovogodišnjeg Canneskog filmskog festivala.
Čitaj dalje ...
Moraš biti prijavljen/a!
Monsieur Oscar
Francuski sineasta Leos Carax ostaje dosledan sopstvenom, originalnom umetničkom (filmskom) izrazu, pa je tako i njegov najnoviji film premijerno predstavljen na Kanskom filmskom festivalu, izazvao niz polemika, ne ostavljajući nikoga ravnodušnim. Ni kritiku, a bogme ni publiku.Umešni režiser nas vodi kroz priču, smeštenu na ulicama Pariza i vremenski ograničenu na samo jedan dan. U fokusu je misteriozni Monsieur Oscar (Denis Lavant), čovek sa nekoliko različitih lica, identiteta, života. Udobno zavaljen u luksuznom automobilu, kojim upravlja njegov lični šofer, izvesna Céline (Édith Scob), plavuša asketskog izgleda, Oscar putuje s jedan na drugi 'sastanak', po već ranije utvrđenom rasporedu.Sve izgleda kao običan dan, čista rutina u životu savremenog poslovnog čoveka, obuzetog brojnim obavezama...Ono što je evidentno, jeste da je narativ baš originalan, jer je spontan, nepredvidljiv, ali zato i teško razumljiv.Osim, ako ste spremni da pažljivo 'čitate između redova' i eventualno protumačite simboliku i metafore, kojih ima praktično u svakom kadru.Kroz niz apsurdnih situacija u kojima pratimo glavnog junaka, režija tretira raznoliku tematiku, kao što su:ljubav, porodica (roditeljstvo), siromaštvo, ludilo, mediji, tehničko-tehnološki progres, seks, materijalna egzistencija, preljuba, smrt.Nosilac glavne role, Denis Lavant bukvalno je izneo celukupnu radnju na svojim plećima, uz epizodnu podršku nekolicine kolega.U naglašenoj atmosferi fizičke transformacije, režija nam pruža priliku da se poistovetimo s gospodinom Oscarom.Širok spektar emotivnih stanja kroz koja prolazi naš junak, gde se mešaju nadrealne, melanholične, erotične, satirične, pa i crnohumorne sekvence, šalje niz poruka koje se tiču same suštine života i načina življenja.Ponekad smo i sami prošli kroz neku duhovnu ili fizičku tansformaciju, s nekim ciljem, s tendencijom da stvari popravimo ili učinimo boljim, nego što one jesu.Dakle, neosporno je da film ima 'dubinu', neki smisao, što će nekima biti prihvatljivo, a drugima odbojno, čudno, možda čak i šokantno.Ono što je lakše registrovati, jeste vizuelni aspekt ove neobične drame. Dvoje kamermana, Yves Cape & Caroline Champetier, maestralno su oslikali kadrove na lokacijama širom Pariza (gde su setovi gotovo u celosti napravljeni), iskazujući dobar smisao za kombinacijom boja, svetlih i mračnih tonova, kao i potenciranjem nekih detalja. Definitivno radi se o tipičnom 'art' projektu, koji svakako nije namenjen široj populaciji.Međutim, s druge strane očigledno je po ukusu većine uvek oštrih kritičarskih pera, jer je inovativan, prosto nedokučiv, tera da prosto 'razbijamo glavu' u pokušaju da odgonetnemo njegov sadržaj.Da dodam, da je na odjavnoj špici, uz fotografiju devojčice, istaknuta posveta tragično preminuloj ruskoj glumici, koja je bila u sentimentalnoj vezi s režiserom.Yekaterina Golubeva (1966–2011) je pored glumačkog dara, posedovala i talenat za pisanje scenarija, pa je svoje umetničke sklonosti nastavila da razvija i intenzivnije ispoljava u Francuskoj.Nažalost, tragična sudbina prekinula je njen životni put već u 44. godini. Posmatrano sa subjektivne (moje) tačke gledišta, reč je o kontroverznom filmu koji je okrenut umetnosti, ali je zato zanemario komercijalni aspekt, što jasno ukazuje da nije prihvaćen kod većine filmofila, uključujući i one koji imaju posebno izražen afinitet prema dramskom žanru.