Ljubav

Profesori u penziji

Najnoviji filmski projekat Michaela Hanekea, ostavio je traga kako na kritiku, tako i na deo publike.Dovoljno je pomenuti glavnu nagradu 'Palme d'Or' sa prestižnog filmskog festivala u Cannesu.Baveći se aspektima ljudskog karaktera, Haneke je kreirao priču o bračnom paru penzionera, koji su tokom svog radnog veka razvijali ljubav kod mladih naraštaja, prema muzici, kao umetničkoj formi koja je oduvek hranila ljudsku dušu. Smeštena u njihov raskošan stan, radnja prati ostarelu Anne (Emmanuelle Riva) i njenog supruga Georgea (Jean-Louis Trintignant), ušuškane u rutinu lagodnog života. Njihova jedina briga je zdravlje, koje ih polako, ali neumitno izdaje.Kada Anne doživi moždani udar, George se nađe u situaciji da bira između obećanja koje je dao supruzi i onoga što bi po logici stvari morao da učini ...Emotivna, na momente patetična priča o ljudima koji su toliko dugo zajedno, da je ponekad dovoljno samo da se pogledaju i odmah se razumeju.Ono što je Haneke hteo da podvuče, jeste ustaljeni način života ljudi koji su zašli u pozno životno doba, što svakako deluje monotono i vizuelno odbojno prevashodno publici drugačijeg žanrovskog opredeljenja, okrenutoj akcionim SF spektaklima. Stoga se nameće zaključak: ovo je čist umetnički film, gde vlada kamerna atmosfera, gde se malo govori, a i ono što čujemo izvučeno je iz konteksta životne svakodnevice dvoje starijih supružnika.Istini za volju, sve to izgleda nekako hladno, ostavlja nas u uverenju da je ljubav iščezla ili se vremenom samo modifikovala u uzajamno poštovanje i razumevanje supružnika sa ogromnim bračnim stažom.Razvučena radnja, sa nekim kadrovima koji nas podsećaju da je život prolazan (mislim konkretno na unutrašnje uređenje porodičnog doma, koje je možda tamo negde, 60-ih ili 70-ih, bilo baš šik), u velikoj meri se oslanja na glumačke performanse nosilaca glavnih rola.Jean-Louis Trintignant i Emmanuelle Riva, veterani francuske kinematografije, daju veliki doprinos podizanju nivoa filma.Sporedna rola Isabelle Huppert je fino upakovana, jer deluje potpuno prirodno, kao Eva, zabrinuta ćerka za svoje roditelje. Gluma je adut filma, ali je scenario suviše težak, pomalo zamoran i nimalo filmičan.Krajnja ocena svodi se na priznanje režiji za izuzetno izražen smisao za dramaturgiju ali da čak ni dobra gluma nije dovoljna da svrstamo film u remek-delo ili tome slično.Nisam preterano oduševljen, možda iz razloga što stvari posmatram iz ugla običnog gledaoca, a ne iz ugla nekog filmskog kritičara.

"Dok nas smrt ne rastavi"

U Hanekeovom opusu nije postojao ovakav film, jer Haneke, koji je ujedno i scenarist svih svojih filmova, nikada ne pokazuje previše simpatije za svoje likove. 'Amour' je suprotnost, i možda baš zbog toga je to njegov najbolji film do sada.
'Amour' je priča o onome što nas svih čeka, bez iznimke. To je priča o starosti i neizbježnosti smrti koja dolazi u jednom trenutku života. Za neke je to bolan proces, za neke nije, a Haneke je odlučio u potpunosti prikazati sumornost starosti, bolesti i smrti cijeli film stavljajući na leđa praktički dvoje likova, starog bračnog para umirovljenih učitelja klavira koji imaju samo jedno drugo.
Film počinje tako da nam Haneke otkriva karte, od početka točno znamo kako će film završiti, nema tu nikakvih tajni. Ali odmah nakon te uvodne scene, Haneke toliko realno i toliko životno prikazuje život koji se događa kada sustignu godine i bolest; stavljajući likove u prostran, stari pariški stan ne napuštajući niti trenutka poznato okružje (jer stari ljudi s ovakvim problemima niti ne idu nigdje).
'Amour' je također test, kako za gledatelja, dok Haneke sporo nadograđuje priču, snimavši duge scene tipične za europsku kinematografiju; ali što je još bitnije za par glavnih likova Georgesa i Annu (a pogotovo za Georgesa) kojima se ne kušnju stavlja cijeli smisao braka i u potpunosti smisao rečenice: „Dok nas smrt ne rastavi!“. Tu se pokazuje i dokazuje ljubav ili ne, žrtva ili ne...
Briljantna glumačka ostvarenja prezentiraju genijalci Jean-Louis Trintignant i Emmanuelle Riva, od kojih posebno ova potonja zaslužuje barem nominaciju za Oscara uz to što je film nesumnjivo prvi favorit za najviše nagrade u kategoriji stranog filma. Velika preporuka za one koje vole prave filmove, art filmove, daleko od sjaja Hollywooda!