Fast food nacija
Njam, njam 'Big One'
Inspirisan bestselerom 'Fast Food Nation' Erica Schlossera, samouki Richard Linklater ('Before Sunrise'), prihvatio se da režira film koji razmatra kako funkcioniše industrija brze hrane u Americi.Zajedničkim snagama sa autorom knjige adaptirali su scenario, nastojeći da zadrže originalnost iz same knjige, a koja poteže neke provokativne teme.Kroz nekoliko paralelnih priča, razmeštenim od dna pa sve do vrha u lancu brze ishrane, gledalac dolazi do spoznaje šta današnje urbano društvo sve konzumira.Kako je ishrana jako bitna za opšte zdravstveno stanje, jasno je da ovaj film sadrži i edukativnu crtu.Sasvim je logično što dramska radnja odiše jednim dokumentarističkim tonom, ali to je baš i doprinelo višem kvalitetu filma.Galerija raznih likova je fino uklopljena u sumorne priče, gde se svi bore za 'mesto pod suncem', počev od direktora lanca restorana 'Mickey's', preko siromašnih imigranata iz Meksika, pa sve do tinejdžera koji hoće nešto da promene.Iako niko od brojnih glumaca angažovanih u filmu nije posebno odskočio, utisak je da su svi bili na standardnom nivou, gradeći realistične likove čije su sudbine isprepletane na putu proizvodnje omiljene američke hrane – hamburgera, bombastično nazvanog 'Big One' (ah taj marketing).Jako sam prijatno iznenađen načinom na koji se ukazuje na problem, bez obzira što ne dobijamo neko konkretno rešenje istog.No ako klinci, pa i odrasli, počnu polako da zaobilaze restorane brze hrane (gde im se nude i igračke, ako kupe veći 'sočniji' hamburger i sl.), biće to pouzdan znak da je poenta filma skrenula pažnju javnosti na postojeći problem nezdrave hrane.Veoma slikovito, sa jasnom porukom, pa izvolite pogledajte kako bi sagledali u kom pravcu ide ovo moderno društvo.
Pseudodokumentarac
Kao što napisah u naslovu, smatram da je ovaj film pseudodokumentarac. Naime, cjelokupni scenarij filma je razrađen tako da kroz priču (odnosno, više paralelnih priča) prikaže industriju brze hrane u Americi s više aspekata. Od same proizvodnje mesa (masovne normalno), velikih kompanija i njihovih zaposlenika, studenata zaposlenih u pečenjrnicama, ilegalnih meksičkih imigranata u klaonicama, uzgajivača stoke, do "antifastfood" aktivista. Na svu sreću, redatelj Linklater i scenarist Schlosser nisu se izgubili u detaljima, nego ispričali jednu suvislu i zanimljivu priču. Punu podršku su imali i od glumačke postave, listom poznatih hollywodskih faca, za koje vjerujem da su pojavljivanjem u ovom filmu pokušali i izraziti svoj stav prema nekvalitetnoj prehrani. Osobno mi je najbolje legao Bruce Willis u fenomenalnoj minijaturi, gdje glumi beskrupoloznog šefa podružnice velike kompanije i s očitim uživanjem ždere hamburger za kojeg zna da ne sadrži samo meso (već i nešto fekalija).
