Legitimni naslednik

U Hamburg stiže Issa Karpov, mladi čovek na čijem licu se ocrtavaju tragovi teške i bolne prošlosti. Vrlo brzo izaziva pozornost nemačke, ali i američke tajne obaveštajne službe. Günther Bachmann iskusni operativac svestan je da nema mnogo vremena za čekanje, pa energično pristupa slučaju u pokušaju da dokuči ko je zapravo misteriozni imigrant. Žrtva višegodišnjih zatvorskih tortura ili ekstremista strasno posvećen ciljevima islamskog fundamentalizma? Da li predstavlja pretnju kao potencijalni terorista ili je samo religiozni mladić kome je potrebna pomoć da otpočne normalan život. Život dostojan slobodnog čoveka...Nekadašnji holandski fotograf Anton Corbijn ('Control', 2007.) režira špijunski triler po romanu koji je napisao čuveni pisac John le Carré. Slobodno bi se moglo reći da je on rodonačelnik novog književnog pravca utemeljenog na špijunskim aktivnostima agenata rasutih po čitavom svetu. Andrew Bovell je uložio puno napora da sugestivni literarni predložak pretoči u dopadljiv filmski scenario. Narativ je sporiji, ujednačenog ritma, gde režiji polazi za rukom da suptilno razvije nekoliko bitnih likova. Evidentno je da se dosta radilo na njihovoj karakterizaciji, jer se film bavi ljudskim sudbinama u okolnostima gde tenzije stalno rastu što drži pažnju. Atmosfera straha i uznemirujuće napetosti, u kojoj tišinu povremeno paraju zvuci prislušnih uređaja samo podsećaju da se radi o opasnoj igri visokih uloga. Izraženoj u više stotina ili možda čak i više hiljada nevinih života. Zatvoreni krug sačinjen od intriga i laži, sumnji i nadanja, gde se sučeljavaju sitni (ljudski) i krupni (nacionalni) interesi, suštinski definišu radnju. Punokrvan triler obojen prljavim tonovima politikanstva, uz neizbežan faktor uvek prisutne birokratije, ali i pritajene požude, poseduje poznate odlike (pod)žanra. A sve je ovo odličan mamac koji gledaoce postepeno privlači i nastoji da ih održi u stanju pune pripravnosti do samog kraja. Kasting je pažljivo urađen i utisak je da su svi angažovani glumci korektno odradili svoj posao. Mada nas je napustio još u februaru prošle godine, Philip Seymour Hoffman zaista upečatljivim performansom samo nas iznova podseća koliko je svetska kinematografija izgubila. Šteta što ćemo ga gledati u još samo par projekata koje je započeo za života. Od poznate glumačke postave, moram da napomenem da me je posebno zaintrigirao meni najmanje poznat, Grigoriy Dobrygin, mladi ruski glumac pred kojim je, sva je prilika, blistava internacionalna karijera. Sugestivni muzički aranžmani koje je uradio afirmisani nemački šansonjer Herbert Grönemeyer (valjda je u znak zahvalnosti dobio jednu sporednu rolu) i koncizna fotografija, samo su zaokružili kompletnu povoljnu sliku. Ono što me je najviše fasciniralo jeste to što je postignuta željena autentičnost u prikazu 'prljavih poslova' koje obavljaju dobro obučeni, hladnokrvni agenti, a zarad interesa od šireg, državnog značaja. Shodno izrečenom, nemojte ovde da očekujete puno akcije, jer umešno postavljeni dijalozi u formi isleđivanja, pregovora i dogovora, dominiraju u većem broju kadrova. Jako zadovoljan onim što je ovaj triler ponudio, pa ga stoga srdačno preporučujem.