Povratak na staze slave

Alejandro González Inárritu ('Biutiful', 2010.) ponovo u trci za Oscara. Povod je njegov najnoviji filmski projekat, koji je izazvao niz afirmativnih komentara i pozitivnih kritika. Ali i pohvala najšireg auditorijuma sačinjenog od različitih profila poklonika drame, kao žanra sposobnog da obezbedi najveći mogući stepen imitacije životne stvarnosti. Neobična priča nastala je kao plod zajedničke saradnje reditelja i nekolicine njemu bliskih saradnika (Nicolás Giacobone, Armando Bob i Alexander Dinelaris). Centralna figura oko koje se zapravo sve vrti je Riggan Thomson, ostareli glumac na zalasku karijere. Publika ga pamti kao superheroja Birdmana - filmski lik koga je tumačio u tri nastavka. Hollywoodska blockbuster franšiza osigurala mu je popularnost, slavu, novac i razne druge beneficije. Međutim 90-e su davno prohujale i danas nakon 20-ak godina, nekadašnja filmska zvezda proživljava krizu identiteta. Riggan sprema pozorišnu predstavu na Broadwayu, po delu Raymonda Carvera, svog omiljenog autora koji je bio na vrhuncu moći tokom 50-ih prošlog veka. U jeku opsežnih priprema dešava se neočekivani peh kada jedan od glumaca zadobije povredu glave, što je značilo hitan angažman nekoga koji je sposoban da za kratko vreme uđe u lik. Izbor pada na arogantnog Mikea, tipa kome ne nedostaje samopouzdanja, inače miljenika pozorišne kritike. Pritisnut teretom nagomilanih obaveza Riggan ga nevoljno prihvata, svestan da mora da se žrtvuje i dušom i telom za predstojeću premijeru. Kako se bliži početak predstave, tenzije rastu. Bivšu glumačku vedetu izjeda crv sumnje da li je u stanju da iznova povrati ugled i glumački kredibiltet, pa da opet (ko u stara dobra vremena) osvane na naslovnim stranicama medija. Može li Riggan da se izbori i sa sopstvenim alter-egom - Birdmanom...Statična postavka radnje, snimljena i namontirana kao jedan dugačak kadar. Sve se vrti na i oko pozorišne scene. Sugestivna fotografija u kombinaciji sa vešto postavljenom scenografijom kapitalizuje kroz vizuelno atraktivne kadrove. Inovativna režija maksimalno je iskoristila reference na segmente iz biografije glavnog glumca. Mešajući fiktivne sastojke s realnim činjenicama (naglašena korelacija Keaton-Thomson) u konstruisanju scenarističke platforme, dobijamo koherentno filmsko štivo. Neosporno da postavljena dramaturgija prožeta crnohumornim tonovima, poseduje magiju koja privlači pažnju i pruža dobru, inteligentno osmišljenu zabavu. Naravno i da uspeva na pretenciozan način da ukaže koliko je kvalitet u glumačkoj branši relativan pojam. Koliko si danas dobar ili loš, meri se uglavnom prema kriterijumima usvojenim na brojnim društvenim mrežama (lajkovi, tvitovi, odgovori itd.). Svakako da ne treba zanemariti i sud kritike, iako objektivno tako nešto danas nije od primarnog značaja za glumačku karijeru. Kasting je opravdao svrhu, jer se okupljena glumačka ekipa svojski potrudila da gluma bude u skladu s nesumnjivo zahtevnim narativom. Michael Keaton je vasksrnuo i moglo bi se reći da ima argumente da još što-šta kaže i pokaže u američkoj kinematografiji. Od ostatka angažovanih glumaca moram da pomenem maestralnu epizodnu rolu Edwarda Nortona, a na standardno visokom nivou je i mlada, ali već iskusna i prekaljena Emma Stone (dodao bih i vešt rad šminkera, jer ona zaista izgleda kao dojučerašnji narkotički zavisnik). Zanimljivi muzički aranžmani (soliranje bubnjevima) posebno u završnom delu, diskretno stvaraju katarzičnu atmosferu na užarenoj pozorišnoj sceni. Inárritu nam servira alternativni rasplet, podsećajući na onu dobro poznatu maksimu, kako svaki uspeh ima svoju cenu. Intrigantno ostvarenje koje u sebi krije neslućeni potencijal. E sad, da li je to dovoljno i za Oskara, ostaje nam da vidimo.