FEST 2006 završio, dobro da nema mrtvih

Dobri čika Wim Wenders nas je pozdravio za kraj, poslednja 4 dana se provodio po tulumima, izložbama, fakultetima i dodelama svakakvih plaketa, bio je zvezda iako je nosio kičastu svečanu kopčicu oko vrata… Zarazio ga Sam Shepard tom surovom kaubojskom elegancijom. Šlihterski žiri 37. FEST-a je, bez blama, pronašao za shodno da dodeli nagradu za najbolji film tom istom Wendersu za Don't Come Knocking, pored nekog zlatnog pečata i titule počasnog direktora festivala nitratnog filma... (sramotica!)... Da nije bilo njega, FEST bi se mogao uopšteno okarakersati kao reka suza u dolini smora. Nešto tu ove godine nije krenulo kako je bilo zamišljeno…

Ceo problem savršeno ilustruje selekcija filmova iz Azije – pored sjajnog Provalnika Kim Ki Duka, imali smo prilike videti još 3 filma u sličnom rediteljskom maniru – dugi, slikoviti kadrovi što su lepo postavljeni za snimanje, pa je direktor fotografije otputvao negde na 3 dana... Provalnik je divan primer filma u kome taj ‘uramljeni’ trip dobro radi, što zbog izuzetnog rediteljskog umeća Kim ki Duka, pozantog po filmu Proleće, leto , jesen, zima… i proleće, to i zbog divne unutrašnje dinamike samog scenarija. Priča je pomalo bajkovita - mladi uvaljivač flajera pronalazi prazne stanove u Seulu i u njima provodi vreme kao dobri kućni duh. Nezvanično, složili smo se da je to najbolji film FEST-a... Ova ostala tri: Tian bian yi duo yun (Nestašni oblak) Ming-liang Tsaia,  Zui hao de shi guang (Vreme za ljubav) Hsiao-hsien Houa i Mangzhong (Zrno u uhu) Zhang Lua se bave uglavnom aktivnim proterivanjem publike iz sale uz pomoć nekih ćutljivih, neostvarenih ljubavnih afekata. Pogledaš prvi kadar (koji traje 5 minuta) i pomisliš: Šta se fuckin' dogodilo sa kung-fuom, samurajima i iznutricama? To je bre Azija…

I tako ispada da je najtvrđi film festa domaći Mlad i zdrav kao ruža. Snimljen davne 1971. pod divljim uticajem mladalčkih hormona tada studenta Jovana Jovanovića, predstavljao je sve ono što nikada pre toga nije ni jedan drugi SFRJ film – osporavanje institucionalne vlasti kroz ultimatni kemp&trash pristup. Kombinujući razne spontane i idealizovane predstave o vladavini vulgarizma koja nastupa u savršenom državnom sistemu koje ga nije svesno, a sve uvaljano u neverovatno neopterćenu divlju ekspresiju, nesputanu odgovornosću, kroz vulgarne, pucačke dijaloge. Tu spontano prodefiluje desetine golih devojaka, uzija, ubistava i realnih prizora fiksanja. Idealni Titovi pinirčići pre 35 godina rekoše: Ne damo! Ne može! Goli otok! I baš je nekako super gledati ga tek sada po prvi put. Instant-klasik.

Na kraju ovogodišnjeg javljanja ultimatni recept za FEST bez nervnog sloma: francuske filmove treba dosledno izbegavati, kao i one grozne jutarnje projekcije, naročito nikako ne gledati domaće (srpske) filmove. Drugo, nikako ne ići na official events, da te ne pojede tuđ blam. Treće, ne šmrkati suviše koksa s producentima iz Nemačke. Kad se sve to sabere, bar se čovek može lepo nagledati Oskarovskih favorita te pun mudrosti i kvalitetnog predznanja pratiti dodelu. Nema ničeg goreg od jeftine melodrame, a kako su one uglavnom dominirale FEST-om, šta bih drugo gledala do Oskara... Ugh, što duša vapi za prizorima besmislenog seksa i nasilja u kadrovima kraćim od sekunde!

Ana Dunjić