SFF 2006. Nemirovo FILMSKO pismo prvo

Nedavno je otvoren veliki Sarajevo Film Festival, najveći i najjači u regionu i jedan od značajnijih u Europi. Ne, to nisu laži. Kao što nije ni laž da u ovom gradu postoji KINOTEKA koja je apsolutno zanemarena.

Raje je puno, projekcije su posjećene. Raja voli film. Raja voli film?
Zašto onda nitko ne ide u Kinoteku gledati filmove? To je dokaz da raja voli da se vidi, raja voli da je vide, raja voli da je viđena. Hm. Čudan je čovjek životinja. Stvarno čudan.

Eto, nemir u meni mi nije dao mira da ne počnem s gorčinom pisati vam pisma iz Rajvosa s festivala. Sve do nedavno je bilo jako sunčano i lijepo, a jučer je naglo zahladilo i kiša je padala. Vjerovatno me ta atmosfera osvijestila.

A sada o filmovima.

Ali ne zaboravite ovo gore što sam vam napisao!

Prije filmova još samo da kažem nešto. Kasnim s ovim pismima iz Rajvosa, i izvinjavam se sveopćem FILMSKOM puku i molim za oprost. Urednica portala mi je zaprijetila da će objaviti moje slike s netom završenog Motovun Film Festivala pa sam se preznojio i odmah sjeo da pišem. Glupo bi bilo da narod vidi koji to kreten ovo piše. Baš bi glupo bilo. Super su ovi pisani mediji, jer narod ne vidi autora i nekako mu se čini da je pametno to što on piše. Hm. Čudno.

Uf, malo me mamurluk od sinoć prenosi, skrećem s teme, al eto me, vraćam se na film.

Prvog dana festivala rumunjski film. ‘12:08 istočno od Bukurešta’. Publika se smijala. U određenim dijelovima filma. Film je dobio nagradu za kameru u Cannesu. Ne smijem više pisati da me ne bi pojeo demokratski mrak jer je filmu data čast da otvori festival. Hm. Pa dobro.

Alen Drljević, o čijem sam kratkom igranom filmu pisao prošle godine (‘Prva plata’), te koji je za isti dobio nagradu za najbolji kratki igrani film na netom završenom najboljem festivalu na svijetu (naravno, ovo je subjektivno), prikazao nam je svoj dokumentarni film ‘Karneval’, / NASLOVNA/. Film je baziran na istraživačkoj knjizi Šekija Radončića koji je istraživao zločin crnogorske policije koja je izbjeglice iz Bosne i Hercegovine hapsila i izručivala Karadžićevim kukavicama. Mnogi od njih su mučenički ubijeni. Priča koja za tematiku ima priču o narušenim ljudskim pravima, o ljudima koji su tragajući za spasom upali u grozne sudbine. Direktor fotografije je sjajni Mustafa Mustafič – Pujdo, koji je jako sugestivno i tačno koristio filmska izražajna sredstva. Čestitam Alenu najiskrenije, nije iznevjerio moja prošlogodišnja hvaljenja na račun njegovog rada i razmišljanja. Film je po meni apsolutni favorit za nagradu za ljudska prava (3000 evra), ali i za nagradu za najbolji dokumentarni film u takmičarskoj selekciji. Iako je i moj dokumentarac u toj selekciji, jako cijenim rad svog kolege i apsolutno iskreno hvalim njegov dokumentarni film. I drago mi je.

Ove godine inače po prvi puta postoji takmičarska selekcija dokumentarnog filma što je za svaku pohvalu. Čestitamo i cijenimo rad Rade Šešić, selektorice ovog programa.
Kad žena zna, onda zna. Što jest, jest.

Film i ekipa filma ‘Put za Gvantanamo’ obradovali su Sarajlije. Film ste gledali ili ćete ga gledati. Ne bi o filmu pričao. Volim kada me film potakne da razmišljam o mnogim stvarima. Meni je kod ta tri momka koja su bila u zatvoru kukavica Amerikanaca interesantno to što su tad bili u jednoj mašineriji, a kad su izašli na kvazi-slobodu su u drugoj. Kapitalističkoj. Putuju po festivalima, face su, snimaju se, piše se o njima... Ne kritiziram ih. To nipošto. Već se pitam kako im je. Bili u Gvanatanamu, izmučeni, izašli i sada piče po festivalima. Kako to njihov organizam podnosi? Tko to zna.

Seksi film, kako su ga neki nazivali prije projekcije, je film ''Shortbus''. Film koji eksplicitno govori o seksu, seksualnom odnosu muškarca, žene, muškaraca, žena, jako je lijep i inteligentan film. Ima on problema s ritmom i pričom kako ide prema kraju, ali treba poštovati ovakav film. Hrabar. Bravo glumci, bravo svi. Veliki autobus je naziv za žuti školski autobus. A short bus je naziv za mali (kratki) autobus, kojim su se u školu odvozila problematična djeca. Heeeeheeee. Što mene ne vozi nitko u tom.

Jako lijep, divan, judski, drag i topao, smiješan i tužan film sam gledao u otvorenom kinu Vatrogasac. Španjolski film ‘U krevetu'' je za pohvalu. Mislim da je način snimanja i estetika kadra jako loša i krivo upotrebljena, ali priča i ideja i tema filma je za svaku pohvalu. Režiser je jako mlada osoba pa mi je još draže da vidim da se neko bavi judskim stvarima. Priča se cijela odvija u motelskoj sobi, na motelskom krevetu. Dvoje mladih ljudi su se skupili međusobno nakon jednog derneka, karaju se u toj sobi, razgovaraju o svojim strahovima, iskreni su, ali i lažu, i..... zavole se. Nažalost nemaju toliko hrabrosti (što je životnije nego da imaju, nažalost), i ostaju u svojim životnim sudbinama i ne odlaze zajedno. Meni osobno, jako, jako divan film.

Prikazan je novi film Danisa Tanovića, ‘Pakao’. Raja u Skenderiji se okupila (padala je kiša pa film nije bio u otvorenom kinu Metalac). Želeli su da vide svog heroja. Izašla je Jasmila. Raja je pljeskala. Raja voli da plješće. Često i bez povoda. Ali voli. Jasmila je najavila Danisa. Želudac mi se stegnuo kada je rekla da je prvi koji je pogurao BH kinematografiju. Svaka, svaka čast za Oskara i to... Ali kada već tako cijenite Danisa (i ja ga cijenim), majka mu stara što ne cijenite KINOTEKU i što nju zanemarujete. Uf, opet me hvata ‘Kinoteka patologijus’, moja kronična bolest. Moram se smiriti. Uf.

Raja je pljeskala. Mnogo je pljeskala Danisu. Danis je hvalio Jasmilu, Jasmila njega, Danis nju, ona njega... Danis je čak rekao da se nada da u publici sjedi neka nova Jasmila. Dobro sam se zamislio, čvrsto uhvatio za međunožje prije nego što sam dobio odgovor da li sam ja možda buduća Jasmila. Nisam. Jebiga.\r\n

PAKAO je počeo. Raja je očekivala više šale/šege. Tako mi je nekako izgledalo. Mnogima je bilo dosadno. Plastične flaše su padale na pod, lupkalo se, pričalo... Baš je grozno bilo pratiti film na toj projekciji, u vručini Skenderije. Na kraju filma mali pljesak.

Tako mi se doimalo da raji nije baš sjeo film. Što me ni ne čudi. Mislim da ovaj film treba sam gledati kući ili u nekoj komornijoj dvorani. Film je po meni malo remek djelo, sjajna priča, drugi dio trilogije velikog genija. Prvi dio su ‘Vrata neba’ koji je radio Tykwer. Za razliku od prvog dijela te trilogije (Raj, Pakao i Čistili±te), u ovom Danisovom nekako manje vidim autora, a više Kišlovskog. Izvinjavam se ako griješim. Takav dojam mi je film ostavio. Upotreba svjetla (jedan od šefova rasvjete je bio sjajni Izet Kutlovac iz Sarajeva), mizanscen kamere... sjajno. Malo sve to daje neki osjećaj namještenog i manipulativnog, ali to je režija. Treba poštovati autorovu estetiku u ovom filmu. Dakle, sjajan film. I što mi je jako drago - na filmu je radilo dosta naših ljudi.

Toliko za danas dragi jubiteji sedme umjetnosti.

Provoda bude po gradu. Ja najtoplije preporučam neoficijalno mjesto, KINO ‘1. Maj’!!! Kod tete Sene piće nije skupo, a društvo i atmosfera je prirodna, multietnička, kozmopolitska, glupointelektualna, a ima i super koka, i super mladića, ako netko i to voli.

SELAM IZ RAJVOSA I DRAGI ALLAH, ©IVA, BUDA, JAHVE, BOG... tko god, Vas sve čuvao i pazio!!!

Nemir Nemirowicz